Možda najvažniji faktor u održavanju sportskih rezultata na visokom nivou jeste održavanje ravnoteže unutarćelijske i vanćelijske tečnosti za vreme vežbanja. Uprkos tome, većina sportista iskusi pogoršanje stanja hidracije (čija je posledica smanjenje zapremine krvi za vreme treninga i takmičenja). Israživanja pokazuju da, čak i kada su im tečnosti dostupne, sportisti dožive izvestan stepen voljne dehidracije koja neizbežno ima negativan uticaj na sportske rezultate. S obzirom na ogromnu količinu toplote koja se oslobađa za vreme vežbanja u obliku isparavanja znoja, ako žele da ostvare očekivane rezultate, sportisti nemaju alternativu osim da slede strategije kojima može da se održi optimalno stanje hidracije. Ukoliko sportisti to ne čine, dolazi do prevremenog zamora, a može doći i do toplotnog udara koji je potencijalno opasan po život.
Voda je osnovni sastojak krvi, a krv prenosi kiseonik, hranljive materije, hormone i mnoge druge supstance do ćelija, istovremeno uklanjajući metaboličke nusproizvode. Voda takođe ima zaštitnu funkciju jer štiti kičmenu moždinu i mozak od mehaničkih povreda, a predstavlja i ključni element mehanizma regulacije telesne temperature. Voda i njeni sastavni elektroliti učestvuju u kontroli osmotskog pritiska, kojim se reguliše količina tečnosti unutar i izvan ćelija.
Za sportiste kod kojih je postignuta optimalna ravnoteža telesnih tečnosti kaže se da su euhidrirani;
a za one kod kojih je nivo trečnosti u organizmu ispod normalnog kaže se da su hipohidrirani ili dehidrirani (ako je stanje ozbiljno); a za one kod kojih je nivo tečnosti iznad normalnog, kaže se da su hiperhidrirani. Ljudski organizam poseduje sisteme za neprikladnu kontrolu nivoa tečnosti u organizmu, koji obuhvataju potencijalno povećano zadržavanje tečnosti u organizmu ili povećan gubitak tečnosti iz organizma,u kojima učestvuje niz hormona čije oslobađanje stimulišu osmoreceptori koji prate nivo osmolalnosti krvi, i receptori zapremine, koji kontrolišu zapreminu (volumen) vanćelijske tečnosti.
Izlučivanje tečnosti i metaboličkih nusproizvoda iz organizma glavna je funkcija bubrežnog aparata, a stimulišu ga brojni hormoni i enzimi radi podešavanja količine tečnosti i elektrolita koja treba da se izbaci ili zadrži. Koncentracija natrijuma predstavlja ključni faktor koji prvenstveno utiče na osmolalnost vanćelijskih tečnosti; nivo natrijuma održava se u relativno malom rasponu. Pošto je znoj hipotoničan (sadrži relativno malo minerala), posledica produženog vežbanja je veća osmolalanost plazme (gubi se više tečnosti nego natrijuma). Kao sredstvo za očuvanje volumena u organizmu, produkcija urina za vreme i kratko nakon vežbanja neznatno je smanjena.
Ukoliko postoji relativno visoka koncentracija natrijuma, proteina ili glukoze po jedinačnoj tečnosti (tzv. Hipotetičan rastvor), tečnost se povlayči iz ćelija da bi se normalizovala koncentracija elektrolita. Receptori u hipotalamusu otkrivaju činjenicu da je krv hipertonična pomoću svojih osmoreceptora, a to izaziva oslobađanje antidiuretičkog hormona (ADH) iz Hipofize. ADH primorava bubrege da reapsorbuju više tečnosti na taj način što će proizvoditi koncentrovaniji urin. Iz tog razloga, uobičajen test za utvrđivanje adekvatnog statusa hidracije jeste boja urina, pri čemu je tamna boja urina posledica hipohidracije. Osmoreceptori takođe mogu da izazovu osećaj žeđi, iako se taj osećaj retko javlja pre nego što se izgubi 1.5 do 2.0 litra tečnosti (jedan litar je približno jednak jednom kvartu).
Ako se oslone samo na osećaj žeđi, gotovo je nemoguće da sportisti unesu dovoljnu količinu tečnosti za vreme fizičke aktivnosti da bi održali nivo tečnosti u organizmu.
Tags: dijeta, suplementi, mršavljenje, idealna težina TEČNOST I ELEKTROLITI !!!
Možda najvažniji faktor u održavanju sportskih rezultata na visokom nivou jeste održavanje ravnoteže unutarćelijske i vanćelijske tečnosti za vreme vežbanja. Uprkos tome, većina sportista iskusi pogoršanje stanja hidracije (čija je posledica smanjenje zapremine krvi za vreme treninga i takmičenja). Israživanja pokazuju da, čak i kada su im tečnosti dostupne, sportisti dožive izvestan stepen voljne dehidracije koja neizbežno ima negativan uticaj na sportske rezultate. S obzirom na ogromnu količinu toplote koja se oslobađa za vreme vežbanja u obliku isparavanja znoja, ako žele da ostvare očekivane rezultate, sportisti nemaju alternativu osim da slede strategije kojima može da se održi optimalno stanje hidracije. Ukoliko sportisti to ne čine, dolazi do prevremenog zamora, a može doći i do toplotnog udara koji je potencijalno opasan po život.
Voda je osnovni sastojak krvi, a krv prenosi kiseonik, hranljive materije, hormone i mnoge druge supstance do ćelija, istovremeno uklanjajući metaboličke nusproizvode. Voda takođe ima zaštitnu funkciju jer štiti kičmenu moždinu i mozak od mehaničkih povreda, a predstavlja i ključni element mehanizma regulacije telesne temperature. Voda i njeni sastavni elektroliti učestvuju u kontroli osmotskog pritiska, kojim se reguliše količina tečnosti unutar i izvan ćelija.
Za sportiste kod kojih je postignuta optimalna ravnoteža telesnih tečnosti kaže se da su euhidrirani;
a za one kod kojih je nivo trečnosti u organizmu ispod normalnog kaže se da su hipohidrirani ili dehidrirani (ako je stanje ozbiljno); a za one kod kojih je nivo tečnosti iznad normalnog, kaže se da su hiperhidrirani. Ljudski organizam poseduje sisteme za neprikladnu kontrolu nivoa tečnosti u organizmu, koji obuhvataju potencijalno povećano zadržavanje tečnosti u organizmu ili povećan gubitak tečnosti iz organizma,u kojima učestvuje niz hormona čije oslobađanje stimulišu osmoreceptori koji prate nivo osmolalnosti krvi, i receptori zapremine, koji kontrolišu zapreminu (volumen) vanćelijske tečnosti.
Izlučivanje tečnosti i metaboličkih nusproizvoda iz organizma glavna je funkcija bubrežnog aparata, a stimulišu ga brojni hormoni i enzimi radi podešavanja količine tečnosti i elektrolita koja treba da se izbaci ili zadrži. Koncentracija natrijuma predstavlja ključni faktor koji prvenstveno utiče na osmolalnost vanćelijskih tečnosti; nivo natrijuma održava se u relativno malom rasponu. Pošto je znoj hipotoničan (sadrži relativno malo minerala), posledica produženog vežbanja je veća osmolalanost plazme (gubi se više tečnosti nego natrijuma). Kao sredstvo za očuvanje volumena u organizmu, produkcija urina za vreme i kratko nakon vežbanja neznatno je smanjena.
Ukoliko postoji relativno visoka koncentracija natrijuma, proteina ili glukoze po jedinačnoj tečnosti (tzv. Hipotetičan rastvor), tečnost se povlayči iz ćelija da bi se normalizovala koncentracija elektrolita. Receptori u hipotalamusu otkrivaju činjenicu da je krv hipertonična pomoću svojih osmoreceptora, a to izaziva oslobađanje antidiuretičkog hormona (ADH) iz Hipofize. ADH primorava bubrege da reapsorbuju više tečnosti na taj način što će proizvoditi koncentrovaniji urin. Iz tog razloga, uobičajen test za utvrđivanje adekvatnog statusa hidracije jeste boja urina, pri čemu je tamna boja urina posledica hipohidracije. Osmoreceptori takođe mogu da izazovu osećaj žeđi, iako se taj osećaj retko javlja pre nego što se izgubi 1.5 do 2.0 litra tečnosti (jedan litar je približno jednak jednom kvartu).
Ako se oslone samo na osećaj žeđi, gotovo je nemoguće da sportisti unesu dovoljnu količinu tečnosti za vreme fizičke aktivnosti da bi održali nivo tečnosti u organizmu.
Tags: dijeta, suplementi, mršavljenje, idealna težina 
